cohcuer.xyz
Ja sam Zoran Borovčanin. Imam 38 godina. Iz Tuzle sam. Kada sam se spremao preseliti u Njemačku, najviše me smirivala jedna misao: „Ja sam električar. Električari su svuda potrebni.“ Imao sam iskustva. Ne godinu. Ne dvije. Skoro petnaest godina. Radio sam instalacije u novim kućama. Mijenjao stare razvodne ormare. Tražio kvarove. Radio na poslovnim objektima. Mogao sam pogledati šemu i odmah shvatiti šta treba uraditi. Zato mi se činilo da je najvažnije samo stići. A poslije će se posao već sam naći. Nakon nekoliko sedmica u Minhenu shvatio sam koliko sam naivno razmišljao. Ispostavilo se da je jedno znati raditi. A nešto sasvim drugo dokazati njemačkom sistemu da znaš raditi. Dokumenti. Prijevodi. Potvrde. Anerkennung. Jezik. Stručni termini. Propisi. Dok se sve to rješavalo, zaposlio sam se kao pomoćnik električara. Posao sam, zapravo, znao. Ali na papiru sam bio pomoćnik. I plata je bila u skladu s tim. U početku sam živio u Neuperlachu. Soba u WG-u. Jedan cimer Rumun. Drugi momak iz Poljske. Kuhinja zajednička. U frižideru je svako imao svoju policu. Na mojoj su obično bila jaja, sir, jogurt, piletina i tegle ajvara koje sam kupovao u balkanskoj prodavnici. Namirnice sam najčešće kupovao u Pennyju i Lidlu. Ponekad bih svratio i u dm. Nedjeljom me Njemačka najviše nervirala. U Bosni sam navikao da, ako mi se odjednom nešto kupuje, jednostavno odem i kupim. U Minhenu je nedjeljom skoro sve zatvoreno. Jednom sam ostao bez kafe i tu lekciju zapamtio zauvijek. Na posao sam išao U-Bahnom. Ujutro su vagoni puni. Svi šute. Neko gleda u telefon. Neko pije kafu iz čaše. U početku mi je bilo čudno da toliko ljudi može biti na jednom mjestu, a da skoro niko ne razgovara. Moja supruga Lejla ostala je u Tuzli. Svakog mjeseca slao sam novac kući. Ne mnogo. Ali redovno. Pomagao sam i roditeljima. Otac je imao malu penziju. Mama je stalno govorila: — Nama ništa ne treba. To je značilo da treba. Najveći problem u Minhenu bil
