cohcuer.xyz
Sedmica nakon koje više nisam bio isti Zovem se Zoran Borovčanin. Imam 35 godina i iz Sarajeva sam. Kad sam prvi put došao u Njemačku, nisam imao nikakav lijep plan o novom životu. Nisam sebe zamišljao kao čovjeka koji će za godinu dana tečno govoriti njemački, piti kafu negdje na terasi i pričati rodbini kako se odlično snašao u Evropi. Moj plan je bio mnogo jednostavniji. Raditi. Štedjeti. Slati novac kući. A onda dovesti kod sebe suprugu Lejlu i našeg sina Kerima. Posao u Dortmundu ponudio mi je poznanik mog rođaka. Već je nekoliko godina radio u Njemačkoj i rekao mi je: — Amire, ako se ne bojiš uprljati ruke, posla ćeš naći. Nikad se nisam bojao uprljati ruke. U Sarajevu sam radio renoviranja, postavljao knauf, malterisao, krečio, a nekoliko godina sam radio i unutrašnje uređenje stanova. Tako sam spakovao jednu veliku torbu, ubacio radne stvari, dva para cipela, porodične fotografije i došao. Prvih nekoliko sedmica živio sam u Nordstadtu. Bilo nas je trojica u stanu. Ja, Senad iz Zenice i Mirsad iz okoline Sarajeva. Moja soba je imala možda deset kvadrata, ne više. Krevet iz IKEA-e, mali ormar, sto pored prozora i radijator koji je zimi ili bio užaren ili potpuno hladan. Ali meni je bilo dobro. Do gradilišta sam obično išao prvo U-Bahnom, a onda bih ponekad presjedao na autobus. Ustajao sam u 5:20. Kafu sam pravio kod kuće — najobičniju mljevenu, koju sam kupovao u Lidlu. Ponekad bih usput svratio u BackWerk kod stanice i uzeo Kaffee i neki belegtes Brötchen ako bih znao da će dan biti dug. Do sedam smo već bili na gradilištu. Posao je bio raznovrstan. U jednoj kući smo skidali sav stari malter. Na drugom gradilištu postavljali smo knauf. Onda smo nekoliko sedmica renovirali stanove nakon što su se stari stanari iselili. Novi zidovi. Gletovanje. Laminat. Vrata. Prašine je bilo svuda. U kosi. U nosu. U autu. Na telefonu. Nekad bih navečer došao kući i ne bih imao volje ni pričati. Ali svaki dan oko devet zvao sam Lejlu preko
