Кадр выше наш. Полное медиа с Facebook запрошено — подставим его сюда, как только приедет.
dragonhrplayapp.website
Zovem se Marija Perković. Imam 35 godina. Iz Splita sam. I još uvijek ne vjerujem da pišem ove retke… Jer još donedavno mi se činilo — jednostavno nećemo preživjeti. Otišli smo iz Hrvatske jer nam je tamo postajalo sve gore i gore. Prodali smo sve što smo imali: stari Opel koji se raspadao u vožnji i maleni garažni prostor koji je muž sagradio svojim rukama. To je bilo posljednje što smo mogli nazvati „našim“. Ništa više. Samo dva mala sina, kofere i nada koja je već gotovo ugasla. Prijatelj mog muža nas je zvao u Njemačku: „Dođite, ovdje barem plaćaju. Pomoći ću vam.“ Spakirali smo se i krenuli. Djeca su cijelim putem plakala. Jedan se privijao uz mene i šaptao: „Mama, želim kući…“ Drugi je samo šutio i gledao kroz prozor ogromnim očima. A ja sam ih milovala po glavicama i lagala kroz suze: „Uskoro, moji dragi… uskoro će sve biti dobro.“ A iznutra sam vrištala Živjeli smo u hostelu. Soba veličine smočnice. Jedan krevet — na njemu ja i sinovi, utroje, tijesno, znojni, prestrašeni. Muž je spavao na rasklopnom krevetu tik uz nas, gotovo nam nogama dodirivao. Svako jutro ustajao je u mraku, poljubio nas uspavane i otišao na gradilište. Vraćao se — slomljen. Oči ugašene. Leđa su mu već odavno bila bolesna, još iz Hrvatske kila, ali ovdje se pretvorila u pakao. Nosio je tone betona, armature, greda. Svaku večer mazala sam mu leđa jeftinim kremama, a on je stiskao zube i šaptao: „Izdrži, Marija… izdrži.“ A ja sam vidjela kako stari pred mojim očima. Ja sam čistila škole ujutro i hotele navečer. Toalete, povraćanje nakon korporativnih zabava, korištene kondome, prljave plahte. Ljudi su gledali kroz mene. Jednom je neka šik žena u naočalama Prada, s savršenim manikurom, bacila ručnik preda mnom na pod i procedila: „Schnell, putzen.“ Stajala sam na koljenima, brisala njezinu prljavštinu i mislila: „Zašto oni žive, a mi… mi samo postojimo?“ Htela sam zavijati upravo tamo, u hodniku pet zvjezdica
